Moj preduzetnički put počeo je sa 24 godine, kada sam ostala bez posla nakon što je vlasnik firme u kojoj sam radila kao HR direktor ugasio poslovanje u Srbiji.
Bio je to trenutak kada mi se ponovo u životu „drmalo tlo pod nogama“.
A to tlo se u mom životu pomeralo i ranije.
Pre HR-a, pre psihologije, pre biznisa – moj svet je bila baletska sala.
Balet je mesto u kojem vrlo rano naučiš da ćutiš i izdržiš. Da telo mora, čak i kada ne može. Da se greške ne opraštaju. Da se vrednost dokazuje radom, kontrolom i “savršenstvom”.
Balet me je naučio disciplini, fokusu i izuzetnoj radnoj etici.
Ali me je, istovremeno, oblikovao i kroz unutrašnje zahteve:
da ne posustajem, da ne grešim, da ne usporavam, da stalno budem „više“.
Kada se taj deo mog života završio, ostala sam bez identiteta koji me je godinama držao na okupu, i sa pitanjem koje će mi se kasnije vraćati iznova, u različitim oblicima:
Ko sam ja kada se struktura na koju sam se oslanjala raspadne?
Zato trenutak iz 2019. godine, kada ostajem bez posla, nije bio samo profesionalni rez.
Bio je to već poznat osećaj – gubitak oslonca, nestanak sigurnog okvira, i poziv da iznova izgradim sebe iznutra, bez unapred definisane forme.
Te godine osnivam Humart – HR agenciju, kroz koju sam pružala usluge konsaltinga, regrutacije i selekcije, treninga i razvoja ljudi i psihološke procene.
Iako dolazim iz preduzetničke porodice, niko me nije pripremio za ono što preduzetništvo zaista jeste.
Vrlo brzo sam shvatila da preduzetništvo nije pitanje znanja, strategije ili veštine – već kapaciteta.
Kapaciteta da ostaneš stabilna dok se sve oko tebe menja.
Da donosiš odluke bez garancija.
Da izdržiš pritisak da moraš da znaš, možeš i držiš sve pod kontrolom.
Da ostaneš sa sobom kada se sumnja javi, jer neminovno hoće.
U tom procesu sam vrlo jasno videla obrazac koji sam poznavala još iz baleta:
perfekcionizam, strah od greške, potrebu za kontrolom, teškoću da se uspori, i duboku sumnju u sopstvenu vrednost čim stvari izmaknu planu.
Kroz Humart sam godinama radila sa kompanijama, timovima i liderima, ali paralelno sam učila kako zaista biti CEO sopstvenog života i biznisa – ona koja ne gradi uspeh iz rigidnosti i pritiska, već iz unutrašnje stabilnosti.
Postalo mi je jasno da većina onoga što nazivamo „biznis problemima“ gotovo uvek ima i psihološku pozadinu i da se isti obrasci ponavljaju samo u drugačijim kostimima.
Upravo tu se spojilo moje psihološko obrazovanje, psihoterapijski rad i preduzetničko iskustvo. Počela sam da radim sa preduzetnicama i liderkama koje spolja deluju stabilno i uspešno, a iznutra nose pritisak da stalno moraju više, bolje i jače – često po cenu sebe.
Danas radim sa onima koji ne žele samo da im biznis „funkcioniše“.
Već da žive i rade u skladu sa sobom.
Da grade nešto održivo, smisleno i stabilno, iz mesta unutrašnje jasnoće, a ne stalne borbe.
